Kad u stavu, a to je da se odmah razumijemo moje lično mišljenje, ljudima zbog svoje i zaštite ljudi iz njihove bliže okoline, ljudski sugerišem da se vakcinišu, onda očekujem argumente protiv. Umjesto da mi objasne zbog čega to ne žele, neće, jer u krajnjem i ne moraju, dobijem na društvenim mrežama (gdje je moj stav osvanuo) odgovore u stilu da jedem g…a, da crknem, umrem, da sam sotona, “izmišljena” baba, da nemam pojma, da me treba liječiti i slično, onda ima dovoljno razloga da se zabrinem.
Ne samo ja, već i svi oko mene koji mućkaju svojom glavom. Ne zbog toga što me je neka od tih uvreda pogodila, ne zbog toga što neko ne želi i neće da se vakciniše, već zato što su „argumenti“ većinom psovke i ni jedna, ama baš ni jedna pristojna rečenica o tome zašto je problem vakcinisati se.
U životu sam naučila razgovarati isključivo argumentima. Ili činjenicama, onim na bazi nauke. “Fakti” iz druge ruke, koji su pokriće za vlastiti strah od nepoznatog, za mene nisu argument, a još manje mi je argument da nisam u pravu što mi neko poručuje da crknem, umrem ili slično. I to ću naravno kad dođem na red, kao i svi mi, pa i oni koji me šalju u pakao, jer ne znam nikog ko je došao, a nije otišao.
Uglavnom, treba mi mnogo više od kletve ili psovke da bih promijenila mišljenje, ne samo o vakcinaciji nego i o bilo čemu drugom. Moja najbolja prijateljica je antivakser. Ima neke svoje razloge zbog čega ne želi trenutno da se vakciniše. Čekaće, kaže. Ponekad joj u razgovoru kažem da se ne slažem s njenim stavom i da bi joj bilo pametno da to uradi sad, kad imamo manje zaraženih…Nikad joj nisam rekla da je glupa, da treba da crkne, da je sotona, da jede g…a ili slično zato što ne misli kao ja.
Ne samo zato što mi je najbolja prijateljica, sa svakim drugim bih razgovarala na taj način, već ukratko zato što smatram da su psovke i uvrede isključivo odraz vlastite nemoći, straha, pa u konačnici i neznanja onih koji se svakodnevno na ovakav ili sličan način pojavljuju na društvenim mrežama.
Podsjeti me to na onaj vic u kojem mali Perica, sretan, viče ocu da je baba konačno progovorila. Ovaj ga pita šta je rekla, a Perica kaže: “Rekla je ‘J…m ti oca’, na šta ovaj odgovora: „Da Bog da opet zanijemila“. Naravno, to je vic i nadam se da se nećete naći u njemu, ali razmislite o načinu komunikacije. Psovke i uvrede to svakako nisu.
