Neki dan odem u kino. Stigo “Toma”, velim sebi, jes da traje dva i po sata, ali kritike dobre, a i Zdravković je to, valjda neću mašiti. Uostalom, ko od nas u kafani nije lomio uz njegove pjesme. Zaboravim maramice, mada me je moja draga prijateljica, šeretski uz tako sebi tipičan osmijeh, opomenula da ne idem bez njih. A kino nikad punije.
Jedva od Vinke, a pošteno nas je izbrojala do 120, sve jedno po jedno, izmolismo karte za treći red. Onaj u koji nikad ne sjedaš, ako baš ne moraš. Na kraju se isplatilo. Sat gledala, sat i po plakala i to ne samo ja, već kolektivno, cijela sala. Na izlazu nam se smijali oni koji su čekali treću projekciju, a ja njima u sebi, jer nisam sumnjala da će izaći uplakani.
U kino odem porijetko. Navikla sam na poluprazne sale, mjesta bez rezervacije, neke loše i malo bolje filmove, “ubijanje” vremena i onda hop, iznenađenje. Ne ostavlja me ovaj film, uvukao mi se pod kožu, opet bi da ga gledam i da vjerovatno opet plačem. Jer, rijetke su prilike kad to iz duše, a ne iz bijesa, radim. Ta neka filmska i Tomina priča nekako nas je zbližila i povezala i pokazala da smo samo ljudi, obični, smrtni, sa tim nekim svojim životićima koji nikad, ali baš nikad, za razliku od filma, nemaju svoju reprizu.
Koliko je onih koji to pouzdano znaju ne znam, niti bih tim da se bavim, ali znam da kad pokucaš na vrata Onkologije, u neki svijet gdje svakog časa možeš i tamo i ovamo, onda sitne sujete, gluposti, bezobrazluci i kojekva slična podmetanja definitvno nemaju smisla. Nerijetko se pitam otkud nekom pravo da nekom drugom ulazi u život, čačka po njemu, istražuje, kopa, rovari, morališe, spinuje ili šta već. Ne volim da potcjenjujem ljude, ali ne volim ni one bez bilo kakve emocije, sitne duše samo na oko dovoljne sami sebi, a u suštini duboko nesrećne.
Zato je “Toma” dobar, jer je uspio što neki odavno nisu, probuditi nam ljudskost i izvući zarobljene emocije.
