Ratko Vukmirica (64) iz Prijedora vozački je položio prije tačno 46 godina. Tada je, kako priča provozao i svoje prvo auto, slatku malu i u to vrijeme popularnu „peglicu“.

– Potpuno novu. kad sam pošao u vojku prodao sam je, a po povratku sa služenja vojnog roka kupio sam sebi “ladu”. Tad su je zvali „žiguli“. Bila je 71. godište i ja sam je baš momački vozao – prisjeća se Ratko svojih prvih ljubimaca, četverotočkaša. 

U to vrijeme imao je samo jedno auto, a danas u svojoj 64-oj ima tri. Donedavno je imao i pet, ali odlučio je da ova tri ostavi. Kaže, zavolio sam ih.

Riječ je o pravim oldtajmerima, “opel rekordu” olimpija iz 58. godine, BMW Isetta 60-to godište i jednom auto koje je njegov ručni rad.

– Od “fiće” sam napravio auto koje sam želio. Slično je staroj “Olimpiji”, pa i starom “Mercedesu”, uglavnom retro u potpunosti – kaže Ratko. U “fiću” je ugradio dijelove sedam-osam vrsta automobila.

– Po auto otpadima sam tragao za dijelovima. Pitaju me, šta tražim, a ne mogu im objasniti. Znam samo da tek kad ugledam to nešto što sam zamislio, da je to, to. Uglavnom „špijao“ sam, tražio i nalazio ono što mi treba. Kako bi se sve ukomponovalo u tu moju viziju kako bi volio da taj moj automobil izgleda. Imao sam i crtež tog mog zamišljenog auta. Sjedio sam u kafiću i nacrtao ga. I tako sam ga i napravio, u originalu – objašnjava Ratko nastanak svog „ljubimca“.

Original je dobio i originalno ime „Vuk“. Ratko kaže da je trebalo vremena, da Vuk „prohoda“, pa je cijela priča potrajala skoro dvije godine.

– Toliko sam hodao po otpadima i tražio te moje u glavi zamišljene dijelove. I sklapao ih. Nekad sam malo i pauzirao, po dva dana, a onda treći, opet u potragu za dijelovima. Sastavljao sam ih u garaži kod kuće – priča Ratko.

Dodaje da je manje problema imao da napravi oldtajmera, nego da ga registruje. Danas jednostavno nema nikakve zakonske klauzule o samogradnjama, nekim preradama. Imao je sreću da ga prije novih zakonskih rješenja registruje i to kao modifikvanu  školjku.  

– Malo sam razmicao točkove, malo pomicao štelove, da to mogu zaklopiti, da sve ima neki sklad. U tom je bio sav fazon. Kad sam ga prvi put provozao po gradu bilo je kao da je cirkus došao u Prijedor.  Svi bi da ga bolje vide, pitaju me „ljudino šta je to?“ a ja odgovoram  to je „RR“. Pitaju opet da li je “Rols Rojs”. Kažem nije, već ručni rad. To je sedam automobila u jednom. Odvezao sam se s tim mojim oldtajamerom i u Banjaluku – s osmijehom priča Ratko.

Imao je i ponuda da ga proda.

– Jedan je želio da ga kupi kćerki, koja nije željela ni jedno drugo auto, osim ovog. Mislili su da ga mogu uzeti za 300 maraka, a kažem im da treba najmanje 2.000 maraka kapare, pa tek onda da razgovaramo o cijeni. Ako ništa drugo, pod njim sam ležao dvije godine. Navalio i neki djed da mu prodam jedan od svojih oldatjmera, nudi mi kao 800 maraka, a ja ga pošaljem da dobro pogleda po pijaci, pa da za te pare sebi nešto nađe. Nešto što mu priliči – kaže Ratko.

Njegovi oldatajmeri imaju svoju cijenu.

– Oni koji vole stara i ovakva auta mogu da dođu. Lako ćemo se dogovoriti i popraviti što treba. Najviše volim kad te automobile sam sredim, a oni koji se razumiju u oldatajmere, pogotovo ljudi sa Zapada, znaju koliko vrijede – kaže Ratko.

U Zagrebu ga je dok je vozio jednu bubu, napravljenu po „starinski“ zaustavio policajac koji ga je pitao o kakvom je automobilu riječ.

– Objasnio sam mu da zaista vozim „bubu“ koja je izgledala kao Fap 13 s onom svojom „njuškom“, a on je nakon zagledanja samo konstatovao“ „svaka ti čast“. Tako i s ovim mojim fićom, na njemu ima svakakvih dijelova. Od „bube“ su blatobrani, prednja „njuška“ je od Fapa 13, zadnja od dajca, kamiona, točkovi od citroena i svaki je po sedam centimetara izbačen vani, prednja osovina je pomaknuta i dodano još prednjeg dijela od drugog fiće, volan sam produžio s nekim kardanima, stavljao i neke dijelove od juge, ravnao krov, grijanje od renoa 4, ima i dijelova od citroena… I sve odlično ide, nema greške. Osnova je najobičniji fićo, a s vana to niko ne bi pogodio – kaže Ratko.

Svojevremeno je pravio i fiću kabrioleta. Priča da je njegov drugar u tom autu držao kokoši.

– Pitao sam ga za tog fiću da mi ga proda, a on kaže da će mi ga dati za turu šljunka. To sam ispričao jednom novinaru koji je stavio naslov „Od kokošinjca do fiće kabrioleta.“- kaže Ratko koji auta dopravlja, mada je po struci građevinac, već 40–tak godina.