34.8 C
Prijedor
Nedjelja, 25 Jula, 2021

KAO MALA NAUČILA JE DA VEZE I PLETE, DANAS JOJ JE TO PREDAH OD SVAKODNEVNIH OBAVEZA

0

LJepota ručnih radova uvijek ima svoje poštovaoce, a među rijetkima koji ih stvaraju je i Prijedorčanka, Milada Malenčić. Za ovu ponosnu majku blizanaca, igla i konac su predah u svakodnevnim obavezama.
Kada djevojčice spremi na spavanje, tada nastaju njeni unikati. Kako kaže, nema perioda u njenom životu, kada nije vezla. Ručni rad voli, jer nikada ne izlazi iz mode. Spoj klasičnog i modernog.

“Prošla godina nas je zatvorila u kuće, a zahvaljujući vezu, ja sam ostala smirena. Vjerujte mi na riječ. U tom periodu, kada sam bila u drugom stanju, uz vez sam prekratila sebi dane i mojim djevojčicama izradila nešto lijepo, što će im ostati za sva vremena. Sada su nam naše bebe prioritet, a vez je onako usputno i sa ljubavlju”, priča ona.

Ko hoće, taj može da nauči. Tako je i Milada učila od drugih. I sama je eksperimentisala, a onda je put odveo do Srpskog kulturno-umjetničkog društva “Dr Mladen Stojanović”.
“Mnogo toga sam naučila od žena u društvu, prepoznaće se one svakako, kada budu čitale ovu priču. Jednom prilikom, dobile smo pregršt marama, koje je trebalo izvesti. Malo ko je od mladih žena to znao, tako da su aktivirale nas koje smo se već bavile vezom. Okupile smo se u prostorijama društva i krenule polako. Mnogo sam savjeta dobila od njih. Bio je dogovor da ćemo raditi i nešto zahtjevnije, ali nam je pandemija promjenila planove”, dodaje naša sagovornica.

Nema kuće u Miladinoj bližoj okolini, koju ne krasi njen ručno vezeni rad. Savladala je ona i neke dodatne tehnike. Najviše voli da veze jastučnice. Velike i male. Radi, takozvani, puni vez, za šta je potrebno mnogo vremena i truda.

“Jastučnice posebno volim da izrađujem. Treba zaista vremena, kad kažem 12 do 15 sati, tu prvenstveno mislim na rad sa iglom. Puno vremena treba za ocrtavanje šeme, pripremu platna i usklađivanje boja. Sve mora da ima smisao i da se lijepo uklapa”, nastavlja svoju priču Milada.

Ima veliku podršku svoje porodice, a raduje je što se dosta mladih interesuje za vez i što zna neke osnove. Svima koji žele da nauče nešto više, željna je da pomogne. Onima koji u vezu vide ljepotu i način opuštanja poručuje da se odmah prepuste u ovu avanturu.

izvor: Kozarski

Medicinski inženjer izrađuje unikatne noževe

0

Novljanin Nemanja Mijić za radio Novi Grad je govorio o svom neobičnom zanimanju, izradi noževa, a tom prilikom je objasnio koliko je vremena potrebno da nastane jedan nož i opisao proces kovanja. Osim toga, razgovarali smo o tradicionalnoj izradi noževa i promociji proizvoda.
„Ja sam po struci medicinsko laboratorijski inženjer, što je totalno nevezano za ovo što sad radim, što je interesantno ljudima. Kako kažu ljudi koji me poznaju tu najviše ima genetike, jer su moji svi u porodici bili okrenuti toj tehničkoj struci, mašinstvu i sličnim stvarima, tako da je to i u meni moralo malo da proradi, pa sam eto kroz hobi polako to počeo da radim“, kaže Nemanja.

Na pitanje kada je počeo da se bavi izradom noževa, Nemanja odgovara da se taj interes javio još u srednjoj školi, jer je i tada volio provoditi vrijeme u radionici.
Za izradu jednog noža potrebno je četiri do pet radnih dana, u zavisnosti od izgleda, dizajna i od toga kakvi se materijali koriste prilikom izrade.


Mijić kaže da postoje dvije metode, koje se razlikuju u početku, a kasnije se svode u isti proces.
„Metode se razlikuju po načinu obrade same oštrice. Jedna je kovanje, odnosno tradicionalni način izrade, a druga je brušenje ili moderan način izrade. Recimo, neki moderni, kvalitetni materijali ne trpe konstantno grijanje i hlađenje, što se događa prilikom kovanja, tako da je samo brušenje dozvoljeno za te stvari. Sa druge strane, kada je taj tradicionalni dio u pitanju, kovanje je pogodnije za neke jednostavne i jeftinije materijale.“
Proces nastanka noža dalje podrazumijeva dovođenje čelika u oblik koji podsjeća na nož, zatim brušenje, poliranje, termičku obradu, odabir materijala za rukohvat, oblikovanje rukohvata, oštrenje noža i izradu futrole.
„Tradicionalna izrada noževa je ustvari unikatan spoj čelika, drveta i kože“, ističe on.

Kovanje je jako star zanat, objašnjava Mijić, a u današnje vrijeme baš i ne postoji veliko interesovanje za ovaj zanat:

„U zadnjih par godina izrada noževa je, neću reći popularana, ali opet ja koliko se time bavim, primijetim da popularnost raste. Naravno, malo ko se upusti u to da se sad tim ozbiljno bavi, ali opet dosta ljudi to radi iz hobija.“
Ljudi danas imaju priliku da kupe sve i svašta, jer je dostupno u prodaji kod nas ili u inostranstvu putem interneta, ali se ipak odlučuju da kupe nešto jedinstveno, kao što je ručni rad:
„Većina ljudi želi da ima nešto unikatno, nešto svoje, nešto što je napravljeno jednom i ne može se ponovo isto napraviti, što je zapravo u ovom slučaju jedan nož. Mogu napraviti sto modela jednog te istog noža, ali će se oni uvijek razlikovati, barem po šari na rukohvatu.“


Danas je internet broj jedan kada govorimo o promociji proizvoda, kao i društvene mreže, a Nemanja ima internet stranicu i profile na društvenim mrežama Facebook i Instagram, na kojima se nalaze fotografije predmeta koje izrađuje.
Noževe naručuju i žene i muškarci, za svakodnevnu upotrebu, kao poklon, za ukras, a najčešće mu se javljaju lovci i ribolovci, koji naručuju noževe za svoje aktivnosti i boravak u prirodi.

Nemanjine radove možete pogledati na Fb stranici: 

https://www.facebook.com/Svarog.knives 

izvor

Šta se dešava kad kupite djetetu telefon?

0

Za doktora Ranka Rajovića mnogi tvrde da je najveći stručnjak u regiji za pitanja odgoja djeteta – njegov sistem učenja NTC podstiče zdrav razoj mozga kod djece, podržava potencijale djeteta, a dječije igre smatra ključnim faktorom za razvoj inteligencije.

Naslov jedne od njegovih knjiga IQ djeteta – briga roditelja upućuje na važnost odgovornog i aktivnog roditeljstva za mentalni razvoj djece, piše “Radiosarajevo.ba“.

Zašto djeca više ne mogu bez mobilnog telefona?

Jedan od najvećih problema s kojima se susreću mnogi roditelji danas je pretjerano korištenje mobilnih telefona. Pritisak vršnjaka i potrebe komunikacije najčešći su argumenti da roditelji djetetu nabave pametni telefon, ali ubrzo se suočavaju s problemom da dijete svu svoju pažnju usmjerava na ekran, umjesto na realni svijet.

Rajović: Ja jesam za modernu tehnologiju, ali ako znamo šta tehnologija radi našem djetetu, treba da se zamislimo. Roditelji treba da znaju – dijete kad dobije mobilni telefon bez njega više neće moći da živi. To je zato što mozak kao organ za preživljavanje mora da uči da bi preživio. Svaki put kad mozak nešto novo nauči, luči hormone sreće – endorfine. To je biološka nagrada kad nešto savladamo. Kad dijete prohoda svojih prvih par koraka u životu, ono je tada puno tih hormona sreće. Kad protrči, nauči da pliva, nauči da vozi bicikl… svaki put kad nešto novo nauči, stižu hormoni sreće. Velika količina sreće javlja se kada dijete krene u školu. Radili su testiranja, taj veliki endorfin dobije se pet-šest puta u životu. Mali endorfin dobije se jednom dnevno ili u dva dana.

Međutim dijete kada dobije telefon dešava se sljedeće: kada pređe jedan nivo igrice dobije endorfin, drugi nivo – ponovo endorfin, treći nivo – endorfin, i tako dalje… Za deset minuta, deset puta se javi hormon sreće, što nije fiziološki. I onda mama zove na večeru, a dijete kaže – čekaj još malo. Ili kaže da nije gladno.

Endorfinski receptorski su kao morfijski receptori – dijete kao da se drogira. Roditelji toga nisu svjesni.

Moj je savjet: nemojte im kupovati mobilne telefone, a ako ste već kupili, napravite granicu – pola sata.

Ali po iskustvu roditelja, dijete traži načine kako da to zloupotrijebi. Odu u toalet, zaključaju se i petnaest minuta igraju. Neka djeca se noću bude da bi igrala dok roditelji spavaju, zato ujutro ne mogu da ustanu i idu u školu. Igraju po dva-tri sata dnevno i ne mogu da se riješe telefona.

Kada im stotine informacija u toku dana stižu u mozak, taj mozak treperi. A onda neko očekuje da će dijete da uči i čita knjige. Neće. Tako nastaje problem.

Blizu smo rješenja problema. U okviru programa “Erasmus +” radimo projekt u Sloveniji, Češkoj, Slovačkoj, Italiji i Francuskoj. Tražili su mi da dam deset prijedloga za rješenje ovog velikog problema. Jedno od rješenja je aplikacija koja će biti dostupna i u BiH. Radi po principu da dijete na mobilnom telefonu ima funkciju telefoniranja i sms poruka. Na ekranu ima još samo zeleni krug NTC, a kada klikne na njega otvaraju mu se sve ostale aplikacije. Ima pola sata da ih koristi. Može deset minuta na Jutjubu, pet minuta Instagrama itd, dijete bira. Ali kad prođe 30 minuta, nema više ništa do sutra. Jedina šansa da dobije bonus od 20 minuta je da dijete pređe četiri kilometra, znači da se kreće.

S nepunih 26 vozi motor, kamion, šleper, autobus i polaže za instruktora (foto i video)

0

Prijedorčanka Jelena Davidović sa nepunih 26 vozi sve što ima točkove. Prije pet godina počela je da vozi motor, a onda je redom položila vozački za automobil, kamion, kamion s prikolicom pa i autobus. Očekivano, na kraju ove priče, zanimljive i zbog činjenice da je za volanom teretnjaka prilično mlada djevojka, i jaka želja da položi za instruktora. Priča nam da je ljubav prema motociklima počela s njenih nepunih 20.

– Dopalo mi se da vozim motor, a bez vozačke se nije moglo, pa sam položila. Onda je bilo logično da položim i za automobil. Kad sam se udala imala sam želju da vozim kamion, šleper, pa i autobus. U Sloveniji sam sa suprugom prevozila lijekove za hemoterapije. I taj posao mi se dopao, pa sam tamo položila za profesionalnog vozača – priča Jelena koja je po dolasku u Prijedor nastavila obuku.

– Sad planiram da polažem za instruktora, da otvorim svoju školu i obučavam ljude zainteresovane za vožnju. Radiću ono što volim i za sebe – priča ova zanimljiva djevojka, inače „vlasnik“ i međunarodne vozačke dozvole.

Energična, s jasnim planovima čime želi da se bavi u životu, poslove ne dijeli na one muške i ženske, tvrdi da „žene mogu sve“.

– Pogotovo, kad ih nešto privlači. Kad je ljubav prema nečem jaka, kao što je moja prema motorima, onda se strah lako prevaziđe – otkriva Jelena i sa osmijehom dodaje da je prije nekih mjesec dana pala s matora.

Kaže „malo“, ali ne definiše koliko „malo“, već s osmijehom naglašava „da nije bilo strašno“.

– Čovjek mi je izašao na sred raskrsnice, naglo sam zakočila, nakon čega mi je malo proklizao zadnji točak. Ništa to nije strašno, dešava se, a nije bilo ni povreda – objašnjava ova 26-godišnjakinja koja je ostvarila želje da sjedne za volan auta, šlepera, autobusa.

– Sebe sam uvijek mogla tu vidjeti, a mada nisam nešto mnogo razmišljala o tom, mislim da bi mogla da vozim i tramvaj. No morala bi da probam, da znam da li sam za to. Za ovo dosad sigurno jesam. Da čujem da negdje traže vozača tramvaja, možda u Beogradu, sigurno bi otišla da probam – kaže šarmantno poput djevojčice.

Uslovno „grubi“ poslovi nisu uticali na njenu ženstvenost koja je i intrigantan „začin“ onom čim se sad bavi. Ponosan na Jelenu je Siniša Gnjatović, njen instruktor i vlasnik auto škole „Alfa“ koji je u ovom poslu od januara 2015. godine.

– Jelena je u „Alfi“ položila sve kategorije, znači A, B, C, C1,CE i D kategoriju i ima namjeru da polaže za instruktora, da bude moja kolegica. Nadam se da će uspjeti – kaže Siniša i dodaje da je Jelena vrstan vozač i neko ko sjajno poznaje motorna vozila.

– Talentovana je za vožnju i lično smatram da će biti i dobar instruktor, neko ko neće imati problema u ovoj branši – kaže Siniša i dodaje da je njegova auto škola do sada obučila nekoliko žena vozača, profesionalaca i dva ženska instruktora. Jelena bi, kao neko ko ima najviše položenih vozačkih kategorija, trebala biti najkompletniji instruktor Auto škole „Alfa“.

I dok s jedne strane uspješno gradi vozačku karijeru, Jelena je s druge i dobra majka, sad već petogodišnje Sare s čijim je odrastanjem, uz pomoć majke i baka servisa, uspjela da prođe sve časove i obuke i dođe do svog cilja.

infoprijedor.ba

Od starog novinskog papira pravi kuće, satove, cipele…

0

Nisvet Semanić (65) iz Nove Orlovače bavi se neobičnim hobijem u kojem od papira, ljepila i boje pravi raznorazne ukrasne predmete do replika starih kuća. Hobi nije skup, jer kao materijal koristi papir, stari novinski, ali traži dosta strpljenja i preciznosti kako bi ono što radi bilo što vjernije originalu. Hobijem krati vrijeme u dugim zimskim noćima, a posebno mu je drag “Lovac”, jedna od najstarijih prijedorskih građevina koja se i danas nalazi u Starom Gradu. Za izradu ove makete Nisvetu je trebalo 15 dana.

–Unutra je i sijalica pa moj “Lovac” noću svijetli. Ovo je bila prilično zahtijevna maketa, za ostalo što radim obično mi treba manje vremena, dva do tri dana najviše – objašnjava Semanić.

Dugogodišnji vozač po zanimanju ne zna odakle mu tolika ljubav prema papiru, koji mota u rolice od kojih nastaju okviri za satove, tanjiri, košare za voće, pa čak i cipele…

– Ovom hobiju sam se posvetio slučajno, tako što sam htio da iskoristim novine koje moji ukućani pročitaju i nakon tog bace. Ideja ne manjka, nižu se jedna za drugom. Sve može biti lijep poklon i još ljepši ukras – kaže Nisvet i dodaje da su njemu lično najljepši  i oni najšareniji  predmeti koje je napravio.

Po profesiji je vozač, pa je navikao na preciznost i strpljenje što je preduslov za bavljenje jednim ovakvim hobijem.

– Spojio sam ugodno i korisno, ostvario želju da napravim nešto neobično i za sve to iskoristio materijal koji bi inače bacio. U mojim predmetima stari novinski papir živi svoj drugi “radni vijek”- kaže  Semanić.

U posljednje vrijeme zauzet je gradnjom mlina, istog onog koji se nalazi na rijeci Sani u naselju Čarakovo. Mlin nije od novinskog papira, već od grančica koje ovaj majstor reže, boji, lijepi i slaže jednu do druge. Replika mlina biće ubrzo gotova, a Nisvet otkriva da će je pokloniti jednom svom prijatelju.

Prijedor
scattered clouds
34.8 ° C
34.8 °
34.8 °
18 %
5.8kmh
25 %
ned
37 °
pon
33 °
uto
36 °
sri
39 °
čet
35 °