Ni svi penzioneri nisu ono što su bili. Ranije odeš u penziju, živiš s babom od ono malo crkavice od desetog do desetog, čekaš poštara k'o ozeb'o sunce i obavezno kukaš… Povremeno i „izlaziš“, obavezno kod doktora ili na poneku trač terevenku. U park, tamo gdje sijede glave bistre politiku. Jer j…š penzionera bez stranačke knjižice. I stranačke baze.
Sad imaš neke „nove“ penzionere. S penzijom, bazom, knjižicom, ali i povremenim radnim mjestom. S penzijom ih vraćaju na posao. Da budu bageristi, demperisti, rukovaoci mašina, vozači autobusa, majstori…
FOTO: SHUTTERSTOCK
U pojedinim firmama kažu „u pitanju su sezonski poslovi“. Da se oni koji rade malo odmore, a penzioneri nešto zarade. I vele svima dobro. Sve i da jest tako, malo mi naopako izgleda slika starine koji se, mic, po mic, dok reuma steže usporeno penje nekoliko metara do kabine dempera. Ili slika kolege, po godinama mu bliskog vozača autobusa koji vozi i škilji. Kako, ne pitaj?
Da je pravih majstora više, da nisu otišli za boljim životom i penzionera bi bilo manje na osiromašenom tržištu rada. I ne bi se morali pravdati da ih zapošljavamo zbog njihovog i narodnog dobra. Jer i budali je jasno da nije tako.
I da je penzioner prije nekoliko godina, dok nije bilo talasa odlazaka, bio samo ubogi penzioner. Onaj s početka ovog stava.
Do tad ako vidite tri nerazdvojna penzionera, jednog vodoinstalatera, drugog električara i trećeg majstora keramičara, obavezno javljajte. Majstora ni za lijeka, a čujem da se ovi timski ubijaju od posla. Toliko, da neke poslove, jer ne stižu, počesto i odbijaju. A trebale bi mi neke hitne popravke po kući…
