Prolazim ulicom Save Kovačevića, onom pored zgrade „metroa“, i živ se ne mogu načuditi. Na sve strane parkirana auta, a najviše na trotoaru ispred pekare, dvije voćare, dole malo niže, kod grila i burekdžinice.
Zbog takvih nije lako ni drugim vozačima još manje pješacima, a o majkama s bebom u kolicima da i ne govorim. Prvi moraju pristojno manevrisati da zaobiđu one nepropisno parkirane, a drugi se moraju pogurati između fasade i parkiranog automobila ako ne žele sići na ulicu. A majkama s bebama u kolicima neka je bog na pomoći.
Slika za neupućene izgleda ovako – Ideš trotoarom nekoliko metara, pa se onda spustiš malo na cestu, pri tom paziš da te vozač ili suvozač ne udare vratima friško parkiranog „ljubimca“, pa se opet vratiš na trotoar, pa onda dobro ociljaš da li se možeš provući između auta i fasade a da ti pri tom na rukavu ne ostanu freske, i sve to ponoviš još nekoliko puta do semafora… Ponekad se malo i očešeš o auto, tek toliko da sadržaj prašine i blata sa auta preneseš na svoje farmerke ili trenerku. dok ne stigneš do cilja i odahneš. Ako u međuvremenu ne prorade živci… A dešava se i to.
Gledam juče ženu koja pokušava da urazumi vozača džipa austrijskih registarskih oznaka da auto makne s trotoara. Unutra suvozač daje podršku vozaču dok ovaj na sav glas napada ženu i viče joj „ da ne s…e“. A samo ga je uljudno pitala da li bi se u Austriji tako parkirao. Naravno da ne bi, mislim u sebi, jer tamo je običan miš, a ovdje s džipom kupljenim na lizing ili kredu, jer se valja pokazati, glumi frajera. Umalo sve ne završi i fizičkim obračunom u koji bi se, da je bilo potrebe, i sam uključio. Na kraju žena ode, kao i fukara od vozača koji bi da može i u pekaru ušao autom da kupi hljeb. Fali nam parkinga, ali i dobrih navika, o manirima da ne pričam. Jedno znam sigurno, ovakve treba „udariti“ po džepu, ma kako nam „pauk“ dobro radio.
