Muharem Bazdulј je među onim javnim ličnostima koje su istovremeno hvalјene i osporavane, u zavisnosti od toga sa koje se nacionalne, ideološke, kulturološke, manipulativne ili bilo koje druge strane riječi ispolјavaju. Rodno mjesto mu je Travnik, živi u Beogradu, ne libi se da iznosi svoje stavove o bilo čemu, a sarajevska čaršija naziva ga izdajnikom svoga roda. Kaže da je već navikao na uvrede i kritike, naglašavajući da onaj ko odluči da bude javna ličnost mora biti spreman na udarce sa svih strana i iz svih vremena.
Travnik je rodno mjesto Andrićeve “Travničke hronike”. Tu ste rođeni i Vi, dvije godine nakon što je veliki pisac dobio Nobelovu nagradu za književnost. Kada ste prvi put pročitali “Travničku hroniku” i koliko je to, odnosno Andrić, uticao na Vaše pisanje?
– Taj roman sam prvi put pročitao sa 13-14 godina, ne razumijevajući mnogo toga. Bio sam premlad da razumijem sve valere toga, ali kao kad ste Nijemac koji se rodi u Vajmaru ili kao da ste Amerikanac koji se rodi u Konkordu, kad se rodite u malom gradu koji je bio zavičaj najvećeg pisca jedne kulture, jednog jezika, to na nas djeluje,rekao bih osmozom, možda više nego na početku racionalno.
Majka Nura je takođe pisac. Koliko je majka, kao književnik prije svega, uticala na Vas književnika, na Vaše opredjelјenje da to postanete, ali i na način na koji pišete?
– Uticala je na oba načina. Nekad razmišlјate ako dolazite iz malog grada, da li vam je uopšte dostupna izdavačka infrastruktura. Kad sam bio klinac od 11-12 godina, moja majka objavila je neke knjige u Sarajevu, u najvećim izdavačkim kućama kao što je “Veselin Masleša”. To mi je pokazalo da je to moguće. A s druge strane, isto tako je sigurno da je i način na koji je ona pisala i način na koji je razmišlјala, kao što na svakog čovjeka utiče roditelј, i na mene je ona uticala.
Kako se nosite sa optužbama da ste u službi velikosrpske politike?
– Na to sam se već na neki način navikao. Meni se čini da je to pokušaj da se generalno moj rad derogira. Svako ko me poznaje i ko išta zna o mom životu, zna da sam u službi nečega u šta vjerujem. U poslјednjim godinama i decenijama desilo se da je čak i taj koncept velike Srbije postao neki bauk koji se koristi da pokrije sva zla ovog svijeta. Ljudi kad hoće da vas na neki način derogiraju, tako će im biti najlakše. Ali, kažem vam, ja nemam nikakvu ideju da sam ja dio bilo kakve političke agende, pa ni te.
Vi ste pisac i novinar. Koliko novinar pomaže piscu u Vama i pisac novinaru, a koliko smeta?
– U mojoj glavi pomažu. Neki lјudi bi možda imali druge vrste asocijacija, ali recimo, moja možda dva uzora u oba posla, Albert Kami i Gabriel Garsia Markez, obojica su bili i pisci i novinari. Ne bježim ni u jednom momentu od bilo jedne, bilo druge uloge. Svjestan sam da te uloge nisu identične, ali su srodne. Ako bi tražili neku analogiju, to je kao da ste pozorišni i filmski glumac. Dakle, ne znam, da uzmem pokojnog Nebojšu Glogovca ili da uzmem od živih, Ljubu Bandovića. To što glumi u pozorištu ne znači da je lošiji na filmu i obrnuto. Tako da se i novinarstvo i književnost svode na pisanje rečenica. Naravno, nije isto kao što nije isto glumiti pred kamerom i u pozorištu, ali to su srodni poslovi i mislim da oni zapravo u suštini ipak podržavaju jedan drugi.
Dugo ste bili kolumnista u sarajevskom “Oslobođenju”. Dobili ste otkaz, da tako kažemo, kada ste pozitivno pisali o Peteru Handkeu koji je podržao Srbe. Kako ste to kao književnik i kao čovjek doživjeli? Da li je to odraz našeg vremena, načina živlјenja, nerazumijevanja, netolerancije?
– Doživio sam to kao ličnu nepravdu na svoj račun. Ja sam pisao o Handkeu to što sam pisao i desetak godina ili možda i više prije toga, nego se pojavili ti neki snimci na internetu koji su postali viralni. I onda je pritisak takozvane javnosti na “Oslobođenje” bio prevelik. Ja na to gledam sa dvije strane. S jedne strane mogu da osjećam gorčinu što su me neki lјudi sa kojima sam sarađivao godinama, iznevjerili. A s druge strane, to je bila prilika da mi nakon toga Žarko Marković iz “Glasa Srpske” ponudi da pišem kolumnu za “Glas”. Kako je rekao: “Ako ‘Oslobođenje’ ne želi vas kao kolumnistu, mi vas želimo!” Tako da je to, kao i sva iskušenja u životu, imalo i pozitivne i negativne nivoe.
Kao pisca, često Vas i hvale i kritikuju. Koliko pisac i da li uopšte može da izbjegne, ne samo direktnu nego i indirektnu političku angažovanost, s obzirom da je javna ličnost i da, pored onoga što piše u svojim knjigama, često nastupa i iznosi svoje stavove i mišlјenje u svim vrstama medija?
– Potpuno ste u pravu. Kada ste javna ličnost, vi ste kao neko magare kojem neko može da objesi zvono o vrat i onda to zvono zvoni. Za 30 godina koliko se bavim novinarstvom, mnogo puta sam prozivan za neke stvari. Ja nemam nikakav problem. Imam neke stavove koji su za mnoge lјude kontroverzni i odbojni, ali mnogo puta mi se takođe desilo da me lјudi, što bi se reklo, etiketiraju zbog stvari koje nemaju nikakve veze sa mnom. Ali to je tako. Nije posebno važno, ali završio sam englesku i američku književnost. Morao sam da, između ostalog, na trećoj godini fakulteta polažem Džonatana Svifta. To je irski pisac engleskog jezika koji je rekao da kao što bogataš plaća veći porez, i javna ličnost plaća veći simbolički porez. Više lјudi vas uzima u usta i ako niste spremni na to, nemojte ulaziti u javni život. Ja sam svjesnom odlukom, kao odrasla osoba, počeo da objavlјujem neke tekstove, da saopštavam svoje stavove, počeo da govorim lјudima, ja mislim ovo ili ono, i svjesno sam prihvatio rizik da to neko možda i pogrešno shvati.
U kakvom je danas stanju književnost u Srbiji?
– Mislim da je srpska književnost, da kažem književnost srpskog jezika, trenutno jako šarolika i zanimlјiva i žanrovski i stavovima i svakako. Mislim da zapravo ima mnogo tu materijala za savremene čitaoce.
Nakon svih ovih godina pisanja i svega onoga i dobrog i lošeg što Vam se dešavalo, vaš najkraći komentar, ko je danas Muharem Bazdulј?
– Muharem Bazdulј je Muharem Bazdulј. Znate kako, u Francuskoj lјude vole da titulišu, ako imaju titulu profesor doktor, ako imaju titulu akademika, ako imaju titulu bilo čega, doktora, profesora, advokata, inženjera. Ali kažu da vam je najveći kompliment da vas neko zove samo imenom i prezimenom, jer ste imenom i prezimenom prepoznatlјivi. Ajde da kažem neskromno, mislim da sam ja Muharem Bazdulј.
Vi ste pisac, novinar, publicista, prevodilac. Kada biste morali samo jedno od toga da ostavite u sebi, ko bi to bio?
– Ja bih ostao pisac, zato što pisac pokriva sve to. Mi danas kad pričamo o Branku Ćopiću, kad pričamo ovdje u Potkozarju, u širem smislu njegovom zavičaju, govorimo kao o piscu. Ali Branko Ćopić je isto tako veliki dio života bio novinar, veliki dio života bio publicista. Ali na kraju, čak i ti tekstovi koji su izašli u “Politici” 30-ih godina prošlog vijeka recimo, kao novinarski tekstovi, oni su danas književnost. Na nedavnoj književnoj večeri u vašem gradu, jedan vaš sugrađanin reče da je došao zbog mojih tekstova iz kulturnog dodatka “Politike”. To su na jedan način novinarski tekstovi, ali na drugi način oni će se vjerovatno, da ne budem neskroman, za nekoliko desetina godina gledati kao književnost, bez obzira što su izvorno bili novinarski.
