Kombajneri iz Srednje Marićke, svi iz jedne porodice, po tradiciji se okupljaju svake godine, obično u julu, kako bi se uz druženje zahvalili rodbini, prijateljima i komšijama koji im pomažu tokom žetve. Tako je bilo i juče, kada su i praktično, tokom vršidbe zobi, pokazali svoje umijeće.
Braća Čedo i Draško Vuleta i njihov zet Rajko Kvočka ovu tradiciju njeguju već četiri decenije. Domaćin Čedo Vuleta 40 godina vozi „Zmaja“, starog preko pet decenija. Sa svojim kombajnom prošao je vršidbe i žetve po Glamočkom Polju, Manjači, Han Kolima i sva okolna sela oko Prijedora.
Svake, pa i ove godine, na okupljanju kombajnera uvijek ista želja, da prikažu običaje žetve. A mašina odlično služi.
Čedo Vuleta
– Super, fantastičan je, iako ima tolike godine još ga neću mijenjati, sve dok bude išao – kaže Čedo, koji svog „Zmaja” ne planira prodavati.
Ukoliko bude sreće, zauzeće neko od mjesta u muzejskoj postavci. Tako obećava, jer želi da sačuva tradiciju žetve. A parcela zobi na kojoj su pokazali šta znaju ima hektar i po. Jedan kombajn to može požeti za oko dva sata. S tri mašine, to ide puno brže. Nažalost, nekad je posla bilo mnogo više.
– Nekad je kombajn bio popularan i moglo se dobro zaraditi. Sada narod malo sije, a nekad se sijalo puno više. Malo koja kuća da nije sijala. Nije se brašno kupovalo kao sada. Svaki domaćin je imao svoje žito i jeo je kruh sa svoje zemlje, a sada se manje-više sve uvozi, jedemo tude, a ne svoje – kaže Čedo.
Draško Vuleta, Čedin brat, sad vozi jednog Nijemca, „Fahra“ starog 20-tak godina. Ranije je vozio „Zmajeve”, a za kombajnom je već 40 godina. Kaže kombajniranje nije lak posao.
Draško Vuleta
– Normalno da je teško. To zna samo čovjek koji radi s tim. A onaj ko ne radi, on to ne može shvatiti, pošto je to težak i prljav posao, pun prašine… Ko je navikao, on to radi – priča Draško, koji se i sam žali na manjak posla. Nije u pitanju konkurencija, mada u selu danas ima desetak kombajna, već to što se manje sije.
– Stari su pomrli, mladi otišli, a kuće ostale puste – objašnjava Čedo.
Nekad se kombajniranje naplaćivalo u žitu, a sad u novcu. Kombajni su, da ne bude zabune, skupe mašine, a oni koji ih imaju, bar prividno su bogati. Vulete su tako kombajn kupili zetu Rajku Kvočki. U politiku se ne miješaju, ali ona: kako kažu, ne cijeni ono što rade.
– Sve drugo je preče od onog što hljeb proizvodi. A neko će ga ipak na kraju morati proizvoditi – kažu Vulete.
Ni od korone nemaju straha. Kroz smijeh tvrde, opreza ima, ali na selu korone nema, ona je u gradu. Na kombajnerskoj fešti jedan od glavnih bio je Dragan Cvijić, zvani Šero iz Krivaje. Bio je zadužen za janje koje se okretalo na ražnju: za kafu i bogatu trpezu. Ljude kod kojih je došao poštuje, a i on povremeno kombajnira.
Dragan Cvijić, Šero
– To su ljudi koje ja prije svega poštujem. Ljudi koji žive od svog rada, ne turaju prste u tuđu pogaču. Dobri ljudi i nije mi žao za njih ni u podne ni uveče doći – kaže Šero.
Uglavnom juče se nakon malo kombajniranja više duša odmarala. Uz bogatu trpezu, rodbinu i prijatelje obilježili su 40-tu sezonu.
Dobri domaćini svojski su se potrudili i oko naše ekipe koju su pošteno i domaćinski, onako kako to ide u Srednjoj Marićkoj, ugostili. A i vrijeme je poslužilo, nije bilo kiše.
