Prije sedamdedsetak godina u Donjem Jelovcu rođen je Miodrag Zec. U Prijedoru je završio gimnaziju. I danas se pokatkad može čuti priča da je bio među najboljima u svojoj generaciji. Među najboljima je bio i kao student Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Među najboljima je bio i kada je magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. U penziju je, sa beogradskog Filozofskog fakulteta, na koji je sa Ekonomskog prešao 1991. godine, gdje je predavao „Osnove ekonomije”, otišao 2019. godine. Za njega mnogi kažu da je najveći filozof među ekonomistima i najveći ekonomista među filozofima. Možda je baš zato, tamo nekada, morao „pobjeći” sa banjalučkog univerziteta i skrasiti se u Beogradu. Mnogima je danas drago kada profesor Zec dođe u rodni kraj, održi neko predavanje i popriča sa ljudima.
Profesore, rođeni smo u socijalizmu, odrasli, školovali se… Pričalo se da je to sistem po mjeri čovjeka. Na kraju je ispalo da je to sistem po mjeri raspadanja. Nakon ruševina socijalizma, bez obzira koje je i kakve vrijednosti imao, da li su narodi u bivšoj Jugoslaviji, i koliko, uspjeli da naprave svoje društvo, svoj sistem i funkcionalnu državu?
Naš problem sa socijalizmom je interesantan zato što je socijalizam zavodljiva stvar. Socijalizam je sličan religiji, samo što religija obećava raj, tamo gde niko nije bio, a gde se nada da će da dođe, a socijalizam je obećavao raj na zemlji i onda se videlo da nije. Sve je to lepo, ali, nije imao ko to da plati. Taj balans između efikasnosti i pravednosti tu nije nađen, i on se globalno urušio. Naš problem je, nas Srba i Rusa sa socijalizmom, što smo mi sami hteli socijalizam. Nekim je narodima nametnut; Česima, Poljacima i to se lako raspalo, a mi nismo imali iskustvo sa građanskim društvom, sa demokratijom. Pohrlili smo u socijalizam, došli smo dotle, i sad kad treba da se vraćamo, mi ne znamo gde ćemo se vratiti. Mi smo se vratili u balkansku konfrontaciju, koja još nije završena i to je to. Rusi su pokušali da se vrate u carizam, a ovi drugi su se vratili u okrilje Zapadne Evrope, gde su inače pripadali, i to je lako prošlo. Skinute su jedne zastave, zamenjenje drugim, i normalno da je Škoda postala poželjan auto, jer je ušla u sistem Folksvagena.. Mi stalno tražimo strateškog partnera. Mi Srbi kao društvo tražimo strateškog partnera i u privredi, i u politici, a nismo ga još našli.
Dugo nam traje ta potraga. često se može čuti da smo duboko podijeljeno društvo. Na cijelom prostoru bivše Jugoslavije, pogotovo kada su u pitanju Srbi i Srbija, a i Republika Srpska, koju kolokvijalno nazivamo državom, a koju mnogi Srbi i doživljavaju kao državu. Koliko smo zapravo podijeljeno društvo i možemo li se sabrati?
Nije Srbija toliko podeljena kao što se čini na mainstream medijima. Ovde smo mi svi na Balkanu izloženi teroru manjine nad većinom. Mislim da je većina normalnih ljudi, koja se sklanja od politike kao od prljave,. i ona jeste verovatno kod nas dosta degutantna politika, jer prosto pristojni ljudi neće time da se bave, a trpe velike posledice. Da li Srbija može da napravi dogovor? Ovo sve što sam rekao, to je pitanje da se napravi novi društveni dogovor, ali na kojoj platformi? Na platformi da se kao vrhovni princip istakne znanje i kompetencija, a ne lojalnost ili podaništvo. Međutim, ovi koji upravljaju politikom, oni strašno propagiraju da je podaništvo najbrži put do uspjeha i lojalnosti. A na dugi rok kopni snaga, kopni značaj ovoga prostora, značaj ovoga naroda. Problem je i što ne postoje u politici, ekonomiji, neki gvozdeni zakoni, pa ti možeš da pričaš šta god hoćeš. Ovde se iseljava narod, ratovalo se za teritoriju koja ostaje pusta. Na celim ovim prostorima, sem Slovenije, povećava se prosečna starost, a skraćuje se očekivano trajanje života. Kad se to sve sklopi, za nekih 15 godina, prosečni stanovnik Srbije će imati 60 godina. Ja ovo sve što zastupam, jeste da se prosto pokuša zaustaviti taj proces devastacije i prostora i naroda, koji je u toku. Gubi se kreativni, stvaralački potencijal. Meni je strašno žao što je taj proces dobio na ubrzanju. Da li se on može zaustaviti? A može se, može se postići verovatno i neki novi društveni dogovor.
Često su, političarima pogotovo, puna usta demokratije, demokratizacije društva, napretka… Vaša teza je da individualizam stvara demokratiju?
Prosto, pristup je da se pode od pojedinca i da je suverenitet pojedinca baza za nadgradnju i društveni dogovor. Ovde se logicira o ljudima kao kolektivnim bićima pre svega, i ovde je samo važno zavući se u vladajuću grupu, u veću nacionalnu grupu. Ovde se nedostatak lične hrabrosti pojedinca utapa u neku celinu u koju se zavuče. Kao ne mogu veći sistemi propadati. Pa mogu. Ovde je sindrom izdržavanog društva strašno naglašen. Ovde se od malih nogu ubija individualizam. Ovde se ubija u porodici. Škola se više bavi problematičnom decom nego nadarenom. Ovde ti vlada „teorija šimšira”; ko god malo iskoči, u nekom kvalitetu, to se ne doživljava kao velika prednost, već kao stigmatizacija. Seci cvetić koji je izrastao. A to za posljedicu ima jednostavno, urušavanje društva.
Kada smo već kod demokratije, vaša teza je da podjela, a ne jedinstvo vlasti, čini demokratiju.
Apsolutno. To i teorija govori. Onoga momenta kad je podeljena zakonodavna, izvršna i sudska vlast, u uslovima postojanja moćne javnosti, to bi stvorilo stabilan sistem. A ovde se teži ka jednom. čemu služe ove skupštine? Mislim da to sve treba raspustiti i izdati za poslovni prostor. čemu toliki poslanici? Pa jedna Amerika ima 420 kongresmena i 105 senatora. A Srbija ima više ministara nego vlada SAD-a, ruska Duma ima 400. poslanika, srpska skupština 250, vojvodanska 130. Ovde je najrentabilnije biti državni ovlašćeni političar. Ovde je politika sredstvo za društvenu promociju.
Pričamo i težimo ka jedinstvu, sabornosti u politici, ekonomiji, u nacionalnim pitanjima.. Koliko su blizu ili daleko jedinstvo i jednoumlje? Pa oni su kod nas skoro izjednačeni. Šta god kažeš u tim autoritornim sistemima, to se doživljava kao nepočinstvo, zločin. čovek je napravljen da je neponovljiv. Nije čovek štampano kolo. I onda on kroz dogovor i sistem postiže da mi radimo to što radimo. To je kulturološko pitanje. A mi to negiramo. Negirajući pojedinstvo, mi dozivamo masu kojom je najlakše upravtjati.
Može li država biti čovjekov saveznik? NJegov sapatnik i saputnik u onim osnovnim životnim koracima čovjeka i pojedinca i kolektiva?
Pa država je nastala kao savez interesa. Mi smo kroz državu došli do toga da ne možemo pojedinačno iskopati kanal, još od Hamurabija, za navodnjavanje, već da možemo kao organizovana grupa. A onda možemo da ga kopamo kao robovi ili kao slobodni gradani. Ima 7000 raznih kontrolnih tela koja ništa ne rade, ništa. I sada ćemo da rešimo problem nasilja u školama tako što će policija opkoliti škole. Pa nisu to logori. A ova velika tragedija u Srbiji, pa evo, pre mesec dana, učenici izmiču stolicu nastavnici, i deca se sva smeju, i oni vraćeni bivaju u školu. Društvo je uništilo dignitet škole. Pogledajte šta piše, i kakva su prava učitelja u Japanu, zašto se Japan digao iz pepela. Gde je jedno od najcenjenijih zanimanja, ne profesor na univerzitetu, nego učitelj. Zar je lakše naučiti čoveka da bude čovek i nauči slova, nego stavljati keramičke pločice? Šta je važnije?
Može li onda, profesore, srpski rod u odnosu na sve istorijske udese koje je imao, sve nesporazume, sve promašene, uzaludne ideale, napraviti funkcionalnu državu?
Ako ne bude napravio, neće je ni imati. A mi još uvek nemamo. Pa mi smo jedina teritorija u Evropi koja nema jasno definisane granice.
Šta nam je potrebno da to napravimo?
Potrebno nam je da dođu ljudi koji ipak znaju kako se može napraviti proizvod zvani država. Šta su njeni ugaoni kameni, šta je njena funkcija, da ona mora biti mala, efikasna i da se izbegne konfuzija. Ovde se država shvata kao biznis. Smišljaju se zakoni.. I ja pouzdano vam mogu tvrditi, pošto sam bio u radnim grupama, oni koji sede u izvršnoj vlasti u Srbiji, oni smišljaju zakone, č1.14, odmah ponište čl. 21, pa onda 56, pa prelazne i završne odredbe; oni gledaju da državu iskoriste kao biznis. Pa nemate u Americi, koja je represivna i policijska država, tamo ti policiju vidiš, ona je gore stavljena da ti kaže ja sam tu. A ovde te policajci love radarom k'o snajperom. On tebe hoće da uhvati. On neće tebe da nauči da je u tvome interesu da ti paziš.
Znači li to da je država ovdje, odnosno tamo u Srbiji, čovjeku neprijatelj?
Pa nije. Mi nismo dugo imali svoju državu, i uvek smo je doživljavali kao nasilje nad nama, i ona je često to bila. Počevši od turskih vremena i okupacija, do naše sopstvene unutrašnje okupacije. Nismo razvili i ne učimo, da je država kao jedna poluga. To je alat. A to se uči od malih nogu. Od malih se nogu uči, kao vrednost, da je bolje učiti nego prepisivati. To je to, to je korpus društvenih vrednosti koji se tamo negde uči. A negde se ne uči. A naš narod ima kao poslovicu: „Preko preče, a okolo bliže.” A radi upravo suprotno. Svi nešto žure, a nigde niko nije stigao. Nigde nismo stigli od 1912, kad smo se vratili na Kosovo, a sad smo ga izgubili. I proglasiti smo to pobedom.
To govori da nas je istorija prestigla i da smo ostali ležati u njoj. Govorimo o stvaranju države, a to je proces, a to je istorija. Koliko su danas istorija i istina blizu jedna druge, a koliko su udaljene?
Mi nismo razvili vrednosni sistem. Primer Kosovo, svi pričaju o Kosovu, a neće niko da živi tamo. Jevreji hoće da žive u Palestini. Ginulo se i za Republiku Srbiju. Dobio si teritoriju i odredenu zakonsku proceduru. Ti napuštaš teritoriju. I onda se pitaš što si ti to radio. To je ludilo. Ili ima nekog sistema ili nema nikakvog sistema. Ja sam gledao u Jerusalimu, da ljudi dolaze iz Amerike da služe vojsku 2.5 godine. Ali on je razvio identitet o svetoj zemlji. Mi smo ratovali da bi se odselili iz Srbije. I Rusi se iseljavaju iz svoje države. Svi ruski bogataši nose pare u London. I onda je posledica ovakva. Sistem društvenih vrednosti, koji kad se poremeti, to je kao metabolizam, što više jedeš, sve si mršaviji. A neko ko pravi državu, to je zaista jedna armatura, to je anatomija. Mi nemamo fiziologije. Mi imamo, recimo, jetru, organ za čišćenje organizma. I imamo sudstvo, koje ovde ništa ne čisti. To je kao da ti jetra ne radi. Imaš anatomske organe, koji ne rade, ili ništa ili ne rade kako treba. To je suština priče; između anatomije, fiziologije i metabolizma. I ne radi stvar.
Da li je Tito bio prijatelj ili dušmanin srpskog naroda?
To su priče za malu decu. Mi smo želeli Tita, on je bio upravo onakav i mi smo ga najviše voleli. I mi smo njega doveli. Mi smo se njemu kleli. Ništa on nije kriv. On je samo koristio naše neznanje, kao svaki manipulator. Mi smo to radili, mi smo jedni druge streljali. Mi stalno tražimo vođu i tek po sredstvu vidimo da smo pogrešili, ne samo bez Tita.
Kad ćemo moći bez vode?
Moramo reći da ovaj put, nije put u vodi, nego u institucijama i proceduri. Da ja ne moram puštati struju prema komšijinoj njivi. Da shvatimo da postoji društvo. Da shvatimo da je javna policija jeftinija i funkcionalnija od privatne policije. Mi to još nismo shvatili. Da profesor, koji ima ugled i koga deca poštuju, više čuva školu nego policajci. Saopštio si da je onaj ko je bio najgori đak, sada ministar prosvete. U svetu, kad se vidi da je ministar lažirao, ili plagirao diplomu, on biva odstranjen večito iz politike, u Srbiji biva nagrađen. Kod nas ništa nije sramota.
NAJUDOBNIJE JE BITI POŠTEN
Za mene je sloboda i ljudsko dostojantsvo najveća vrednost. Ja to radim, kako znam i volim. Ja ne tvrdim da sam uopšte išta u pravu. Slobodan sam čovek i imam pravo na reč. LJudi koji me slušaju imaju pravo da kažu da sam rekao nešto što je tačno, ili nešto što je glupost. Svako zaključi šta hoće. Ne prodajem nikakav politički proizvod. Škola je postala predmet manipulacije, a crkve, crkve su prazne jer niko ni u šta ne veruje. I to stiže na naplatu. I onda će biti problem. Kao čovjek, smatram da je na kraju najudobnije, najrentabilnije, biti pošten.
ČITAJTE KLASIKE
Koga danas da čitamo i kome da vjerujemo? Ako čitamo Radomira Konstatinovića i „Filozofiju palanke”, ili Mila Lompara i „Duh samoporicanja”, jedni će nas ubjeđivati da su to vrhunski intelektualci slobodoumnog shvatanja, dok će nas drugi ubjeđivati da su oni autošovinisti sa nesagledivim posljedicama po srpski rod.
Ja bih sugerisao, čitajte druge. Prvo treba čitati prave klasike. Da bi uopšte mogao da čitaš kasnije. Kao što deca, kad uče padeže ili strani jezik, uče od osnovnih stvari. Mi tražimo drugo, a moramo naći svoj put. Mi stalno tražimo nekoga, kao u crkvi, da se sveštenik moli za nas. Tako ja govorim o individualizmu u pojedincu, kojem treba dati neki dovoljan nivo saznanja da on to sam shvati. A mi tražimo da nas se uzme za ruku. Ne vredi to. Mi moramo taj suverenitet pojedinca vratiti. A on je zgažen, uklonjen u kolektivitet. LJudi se boje ostati sami sa sobom. To je problem. Stalno traži jato, i tu se prikriva. Slobodan čovek mora sebi dozvoliti pitanje: „Bojim li se ja vlasti? Da li to što ću ja oteti nešto od vlasti što nisam zaslužio, da li me možda ne čeka da će oteti i meni tako? Da li mi koji smo oduzimali zemlju drugima, možda će oduzeti i nama?«.
Pripremio Zoran Sovilj/Kozarski
