Danas slučajno sjednem pored čovjeka kojeg u životu nikad nisam vidio. Vidim gleda me mrsko, al mislim sve „loš mu dan“, proći će ga. I ne pomjeram se. Gužva u kafani, pije mi se kafa, ko računam neće mi sad neko pokvariti raspoloženje. Platio ratu kredita, platio struju, ostalo malo crkavice do prvog, stanje u kući redovno. Nisam bolestan i niko od mojih, hvala bogu… Dovoljno razloga da budem sretan.

Al đavo ne miruje. Konobar donese kafu, stiže i čaša vode i računam legle bi i novine. One kafanske, džabne. Stoje taman ispred onog čovjeka. Lego po njima. Kažem mu da mi doda  novine. Najljubaznije što mogu. On ćuti. Ponovim, on opet ćuti. 

Čovjek koji je bio s njim mu  naglas kaže „Dodaj čovjeku novine“, a on s pika, opet ne gleda u mene, kaže mrsko“ On od mene ne treba ništa da traži.“ Baš me iznenadi što naglasi ono ON,  ali ne reagujem.

Prisjede mi i ona kafa, mala, skuplja neg ljetos. Promijenio bi i sto, al sad nema dalje. Razmišljam gdje sam  ga vidio. I ne sjećam se. Znam samo, da nikad s njim nisam u životu progovorio ni riječi. Dakle, zaključim rasprava za budale. I odustanem od bilo kakve komunikacije a u sebi ponavljam „J…m i tebe i te novine“. Kupiću ja sebi svoje, a ti se najedi tuđih.

I tako u tišini prođe nekih 15-tak minuta. Nisam ja popio kafu, nego ona mene. I izađem iz kafane. Udahnem malo vazduha, tek toliko da se smirim, ali mi onaj lik ne izlazi iz glave… Dovoljno da mi pokvari dan. I naljutim se se. Nije dovoljno što mi dane i mjesece kvare političari, banke, trgovci, raznorazne organizacije, udruženja, mala penzija, ponekad i familija već i spodobe koje nikad nisam vidio, niti s njima ikad poprič'o. Biće takvih još, tješim se u sebi, „hejtera“ koji ne kvare samo svoj već i tuđe živote. Žao mi samo što mu na glas ne reče „J…m i tebe i te novine“. Čini mi se bilo bi mi lakše.